Kulturno nasleđe i kreativne industrije 

PRIVREDNI RAZVOJ PARAĆINA I STAKLARSTVO

Dobijanje ekonomske nezavisnosti od Turaka u 19. veku označilo je novu epohu u traganju za modelima razvoja nacionalne ekonomije u Kneževini, potom Kraljevini Srbiji. Taj put nije bio nimalo lak. Oskudevalo se u obrazovanoj radnoj snazi i domaćem kapitalu, poljoprivreda je zavisila od izvoza primarnih proizvoda u Austrougarsku i bila vezana nepovoljnim trgovinskim sporazumima, nerazvijena putna infrastruktura otežavala je razvoj trgovine, dok se uspostavljanje ekonomskih institucija odvijalo sa manje ili više uspeha.

Pojedine oblasti, poput Pomoravlja, koje su imale dobru geostratešku poziciju i nalazile se u blizini sirovinske baze (prirodnih, rudnih i vodnih resursa) smatrane su povoljnim investicionim lokacijama. Tako se i Paraćin, tokom 19. veka, ekonomski razvijao zahvaljujući trgovini ovcama, vunom i svinjama, izgradnji mlinova, potom dobijanju statusa glavnog štaba za snabdevanje vojske kralja Milana Obrenovića (Mikić, Radonjić-Živkov 2021). Krajem 19. veka značajan ekonomski događaj u životu ove varoši bilo je pokretanje „Kraljevske povlašćene industrije čohe, sukna, abe, vunenih štofova i pletiva braće Minh“. Bila je to prva strana direktna investicija u industrijalizaciju Srbije, odobrena po tek usvojenoj regulativi o potpomaganju industrijskih preduzeća. Unapređenje ekonomije menjalo je i društvenu strukturu Paraćina– osnivaju se prve škole, kulturna društva, a gradsko stanovništvo čine imućni zemljoradnici, trgovci i činovnici. Izgradnja železnice do Niša koja je puštena u rad 1884. godine, omogućava Paraćinu dobru povezanost i dalji privredi razvoj.

Razvoj staklarstva u Kneževini Srbiji započeo je pionirskim poduhvatom Avrama Petronijevića, državnika i ministra inostranih poslova. Radeći tokom mladosti kao trgovački pomoćnik u Beču, stekao je preduzetničke sklonosti i veštine, ali i uvid u trgovinska kretanja. Njegov prvi veći poslovni poduhvat bilo je pokretanje staklare na prostoru između sela Miševića i Belice, koja je kasnije dobila ime Avramovac.[1] Pokretanje proizvodnje stakla bilo je za to vreme veoma rizičan poduhvat, imajući u vidu da su u ovoj industriji retko uspevali i iskusni preduzetnici u zapadnim zemljama, gde je staklarstvo imalo dužu tradiciju. Uzrok tome bio je sezonski karakter ove industrije, kompleksna tehnološka osnova proizvodnje i energetski resursi neophodni za njeno pokretanje. Fabrika je počela da radi 1846. godine, pretežno je proizvodila ravno staklo, a u manjem obimu i šuplje (čaše, boce i tacne). Prestala je da radi 1852. godine, posle smrti Petronijevića. Ni njegovi naslednici, a kasnije ni država koja je fabriku preuzela, nisu uspeli da obezbede ponovno pokretanje proizvodnje, te su mnogi drugi preduzetnici oklevali da se upuste u ovu delatnost, plašeći se da će doživeti sličan neuspeh.[2]

Tako je kod nas najveći deo tražnje za staklom podmirivan iz uvoza. Staklo se uvozilo iz onih zemalja gde su postojali niski troškovi njegovog transporta, a to su bile Austrija i Češka, dobro povezane rečnim saobraćajem sa Srbijom. Nakon dvadeset godina, tačnije 1886. godine, pokrenuta je nova fabrika stakla u Jagodini. Njen osnivač je bio Nacko Janković, jagodinski trgovac. Ona je, za razliku od prethodne, bila fokusirana na proizvodnju šupljeg stakla.[3] Poslovala je skoro 20 godina, ali su je zadesili slični izazovi – potreba za osavremenjavanjem proizvodnje i velike kapitalne investicije neophodne da se to sprovede, te je zatvorena početkom 20. veka.

Poslednju fabriku stakla u predratnom periodu osnovao je Milivoje Popović, beogradski trgovac staklom. Bila je to Srpska fabrika stakla u Paraćinu. Podignuta je tokom 1907-1908. godine na mestu tekstilne industrije braće Minh koja je delimično izgorela u požaru 1904. godine. Sačuvana fabrička infrastruktura, naročito parna centrala, olakšala je pokretanje proizvodnje stakla.

Od tada do danas fabrika je često menjala vlasnike. Tokom 1911. godine vlasništvo nad njom preuzima Beogradska zadruga i započinje proces njene modernizacije. Međutim, povoljne razvojne tendencije često su zaustavljali ratovi, nepovoljni trgovinski sporazumi i kompenzacioni aranžmani i konstantan nedostatak radne snage za rad u staklarskoj industriji. Po isteku povlastice, tokom 1928. godine, Srpsku fabriku stakla preuzimaju braća Abel, i tako postaju vlasnici svih staklara na teritoriji Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potom Kraljevine Jugoslavije. Oni je pridružuju svom konzorcijumu „Sjedinjenim tvornicama stakla“ i sprovode najveću specijalizaciju industrije stakla na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Srpska fabrika stakla postaje najznačajnija fabrika za proizvodnju luksuznog šupljeg stakla za ugostiteljstvo i ambalaže za Vardarsku, Moravsku i Zetsku banovinu. Fabrika beleži značajan razvoj, ali ga delimično usporava prvo agrarna kriza početkom 30-ih godina prošlog veka, a potom izbijanje Drugog svetskog rata.

Posle Drugog svetskog rata fabrika je konfiskovana i postala je državo preduzeće. Ukrupnjavanje nacionalizovane industrije odvijalo se po modelu planske privrede, a razvoj staklarstva bio je definisan petogodišnjim planovima razvoja. Fokus novih vlasti bio je na automatizaciji proizvodnje, povećanju produktivnosti i što većem obimu proizvodnje ambalažnog stakla.

Otvorene su nove fabrike ili pogoni u Zaječaru, Alibunaru, Prokuplju, Straži i Skoplju. Opsluživali su potrebe jugoslovenskog tržišta, ali je proizvodni proces bio zaokružen samo u Paraćinu. Srpska fabrika stakla bila je u Jugoslaviji najveća po broju zaposlenih (i do 4.600) i po proizvodnji, koja je činila skoro 50% ukupne jugoslovenske proizvodnje (Ekonomski biro 1972). Ponos i nada radničkog samoupravljanja, zaštićena od konkurencije i finansirana povoljnim državnim kreditima, sve do kraja 70-ih godina bila je primer uspešnosti radničkog samoupravljanja. Međutim, početkom 80-ih godina razvoj domaće privrede oslonjen na inostranu akumulaciju dovodi do ekonomskog nazadovanja, smanjuju se produktivnost rada i zarade, opadaju radna motivacija i učinak, a snižavanje kreditnog rejtinga zemlje uzrokuje finansiranje investicija iz komercijalnih (nepovoljnijih) kredita,

što dodatno ubrzava spiralu ekonomske krize (Vuković 2011).

Srpska fabrika stakla, deleći sudbinu nacionalne ekonomije, pokušava da se okrene u većoj meri izvoznim tržištima i inoviranju proizvodnog asortimana, ali u tome uspeva samo delimično. Nedugo nakon toga, uvode se međunarodne sankcije, i domaća ekonomija biva izolovana od sveta. Fabrika stakla preživljava ovaj period plasiranjem ambalažnog stakla na domaće tržište. Krajem 90-ih godina prošlog veka dolazi do nove vlasničke transformacije i pokušaja da se uvede radničko deoničarstvo. Ovaj period za Srpsku fabriku stakla nije bio uspešan, i ona je od jugoslovenskog giganta polako postajala tranzicioni gubitnik. Smanjuje se broj zaposlenih, gube se mnoga izvozna tržišta usled nemogućnosti da se isprate sve tehnološke promene u industriji staklarstva, a određeni proizvodni pogoni postaju nekonkurentni. Od demokratskih promena, 2000. godine, bilo je par pokušaja da se nađu strateški partneri i izvrši njena privatizacija, ali bez uspeha. Postojeći model organizacije fabrike sa pet različitih proizvodnih pogona bio je neprimamljiv potencijalnim kupcima, jer su velike međunarodne fabrike još sredinom 90-ih godina počele da se specijalizuju za određenu vrstu stakla i povećavaju svoju konkurentnost prema proizvodnim linijama. Za razliku od njih, paraćinska fabrika je i dalje pokušavala da nađe strateškog partnera za diverzifikovanu proizvodnju stakla – ambalažno, šuplje i trgovačko, optičko, laboratorijsko i staklo za specijalne namene, a potencijalnih investitora za ovakav poduhvat nije bilo. Čak i kada se činilo da je moguća njena reorganizacija, osujećivale su je loše poslovne odluke i upliv države u njeno upravljanje.

Dugačka istorija poslovanja i svi pomenuti izazovi činili su da nasleđe Srpske fabrike stakla ima oprečna značenja i da zajednica u njemu vidi različite poruke. Ipak, prevagu su odneli negativni narativi iz skorije prošlosti i oni su imali dominatan uticaj na oblikovanje kolektivnog sećanja. Neprijatne emocije bile su dodatno zamagljene nepotpunim uvidom u uspone i padove ove fabrike, romantizacijom samoupravnog perioda u njenom razvoju i nostalgijom za nekim „boljim i lepšim“ vremenima, bez kritičkog preispitivanja da li su ona bila dugoročno održiva i koja je njihova cena. Dodatno, teme poput privatizacije i pokretanja nove proizvodnje u ovoj fabrici postale su nepopularna politička pitanja. Razgovori o fabrici izazivali su polemike, optužbe i osude i često su se završavali traženjem krivca za njenu sudbinu. Lokalne strukture vlasti izbegavale su da se suoče sa ovim pitanjima i marginalizovale su ne samo njenu ulogu u sadašnjem privrednom razvoju Paraćina nego i aktivno sećanje na industrijsko nasleđe staklarstva koje je ova fabrika baštinila duže od 100 godina. Tako je nasleđe fabrike postalo teret a ne inspiracija za razvoj grada i prostor za bolje razumevanje sadašnjosti i izvlačenje pouka za budućnost.[4]

Ovakvom stanju pogodovale su i česte promene vlasničkih odnosa i poslovanja, ali i postojeća muzejska praksa čineći ovo nasleđe „neželjenim“. Ovde je posebno interesantan fenomen glorifikacije stakla u muzejskim zbirkama u Srbiji (naročito onih predmeta rađenih za vladarske porodice i političke ličnosti), dok se staklo Srpske fabrike stakla doživljava kao drugorazredno, „kopirano“, bez značenja i vrednosti u odnosu na staklo rađeno u stranim radionicama za srpske naručioce koje je najbolje, jedinstveno i najvrednije.[5]

S druge strane, promene u globalnom razvoju industrije stakla uslovile su da mnoge veštine poput ručnog oblikovanja stakla budu stavljene u drugi plan, a da automatizovana proizvodnja stakla postane primarni motor opstanka ove industrije. Slična situacije je zadesila i pogon za ručno i trgovačko staklo u paraćinskoj fabrici, koji je zbog nedovoljne rentabilnosti zatvoren oko 2013. godine, dok je industrijska proizvodnja ambalaže nastavila s radom. Zbog toga je postojala opasnost da deo nematerijalnog nasleđa bude zaboravljen. Dodatan rizik u zaštiti ovog industrijskog nasleđa bio je i izostanak njegovog dokumentovanja i vrednovanja. Značajan deo stakla iz predratnog perioda izgoreo je početkom 60-ih godina prošlog veka, kada je fabriku zadesio požar. A nekoliko pokušaja početkom 90-ih godina da se ovo nasleđe sačuva i učini dostupnim javnosti osnivanjem muzeja staklarstva nije doživelo realizaciju.[6] Nepostojanje fizičkih predmeta za muzejsku struku često je bio ograničavajući faktor da se sistematično bave paraćinskim staklom.[7] S druge strane, stari i neusaglašeni Zakon o stečaju, privatizaciji i zaštiti kulturnih dobara uzrokovao je otežan pristup građi koja se nalazi u fabrikama u „vlasničkoj transformaciji“, te se dokumentovanje staklarske tradicije sprovodilo parcijalno i fragmentisano. Ni institucionalno sećanje fabrike nije doživelo bolju sudbinu. Živih svedoka je sve manje, a dokumentovanje ekonomskih uspeha i izazova u radu fabrike koji su sačuvani zahvaljujući fabričkom časopisu Naše staklo i monografijama (publikovane povodom značajnih jubileja fabrike) sadrže u značajnoj meri ideološku ostrašćenost, romantizuju samoupravljanje ili glorifikuju uspehe rukovodećih funkcionera. Tako je nasleđe staklarstva u Paraćinu najčešće predstavljano između dve krajnosti – teškog industrijskog rada staklara i njihovog ličnog odricanja u korist razvoja fabrike i društvene sigurnosti samoupravljanja koja svima obećava bolji život.

KREATIVNE INDUSTRIJE U FUNKCIJI REVITALIZACIJE STAKLARSTVA U PARAĆINU

Program „Digitalno staklo Srbije“ (engl. Digital Glass Serbia) pokrenut je u 2020. godini i predstavlja prvu fazu inicijative Kreativno staklo Srbije namenjenu povezivanju kreativnog preduzetništva i kulturnog nasleđa kroz digitalnu memoralizaciju i zaštitu nasleđa Srpske fabrike stakla u Paraćinu i podsticanje kreativnosti inspirisane staklarskom tradicijom. Projekat se sastoji od nekoliko međusobno povezanih komponenti: istraživanja, dokumentovanja i vrednovanja staklarske tradicije, digitalne prezentacije, revitalizacije nematerijalnog nasleđa i buđenja kreativnosti inspirisane tradicijom staklarstva.

U prvoj fazi njegovog sprovođenja aktivnosti su bile posvećene preventivnoj zaštiti stakla kroz sistematizaciju i stvaranje digitalne građe o staklu i pokretanju platforme. Među staklarima postoji verovanje da ručnim duvanjem stakla nastaju predmeti sa dušom, jer stakloduvači duvanjem vazduha u oblikovanje staklene mase unose svoju duh. Inspirisana time, platforma predstavlja bestelesnu esenciju „života“ paraćinskog stakla i zamišljena je kao osnovni okvir za njegovo početno razumevanje i afirmaciju kroz sve periode postojanja i njihove karakteristike. Druga faza projekta, obuhvata različite aktivnosti na revitalizaciji staklarske prakse kroz kreativno preduzetništvo, digitalnu i primenjenu umetnost i čulno iskustvo nasleđa. Neke od njih odvijale su se paralelno s radom na digitalizaciji, poput radionica za redizajn starog paraćinskog stakla i njegovu ponovnu upotrebu ili radionice o razvoju, istoriji i tehnikama aranžiranja cveća i staklenim posudama za te namene. Ove radionice održane su tokom 2021. godine u okviru programa „Podsticanje kreativnog preduzetništva u Pomoravlju“ namenjenog mapiranju, valorizaciji i unapređenju kapaciteta kreativnog preduzetništva u ovom regionu. 

Imajući u vidu da revitalizacija staklarstva na ovaj način može da dovede do

fetišizacije samog nasleđa i nesmotrenog fokusiranja na njegovu formu i

estetiku umesto na vrednosti i značenje, radionički deo odvijao se pažljivo uz aktivnu promociju i edukaciju o staklarskom nasleđu. Integrisanje kreativnih industrija ovu inicijativu odvija se na četiri nivoa: u domenu korišćenja digitalnih tehnologija, primeni interdisciplinarnog pristupa u vrednovanju kulturnog nasleđa i kreiranju digitalnog iskustva, i na nivou poslovnog modela i ekonomske održivosti.

Korišćenje digitalnih tehnologija koje su razvijene ili se koriste u kreativnim industrijama obuhvata digitalne audio-vizuelne alate i gejming okruženje sa ciljem rekonstrukcije, kontekstualizacije i animacije predmeta od stakla. Za više od 80 predmeta izvršena je rekonstrukcija tehnikom digitalnog 3D modelovanja za šta su poslužile sačuvane tehničke skice i crteži, a potom je njihova vizuelna prezentacija kreirana kroz digitalnu scenografiju i kompjutersku animaciju.[2] Većina predmeta nije predstavljena samo dokumentarnom muzejskom fotografijom već i različitim vizuelnim materijalima koji pojačavaju interpretaciju ovih predmeta. Na taj način, predmeti prestaju da budu samo digitalne „muzejske“ kopije, već postaju prenosioci ideja i značenja. Uz to, za određeni broj predmeta izvršeno je video dokumentovanje različitih tehnika dekoracije stakla poput šlifovanja, graviranja i ecovanja, kako bi korisnici platforme mogli da se upoznaju s načinom izvođenja ove tehnike na staklu, ali i da se sami oprobaju u nekoj od njih. Postupak digitalizacije pratili su brojni izazovi. Pre svega, staklo je prozirino i veliki je izazov napraviti njegov realan izgled usled izražene refleksije, ali i promena u boji stakla koje nastaju od različitih sirovina koje su se koristile u njegovoj proizvodnji.[3] Zatim bilo je neophodno ujednačiti prezentacije digitalizovanih predmeta koji postoje u fizičkom obliku i onih koji su rekonstruisani (u smislu senke, sjaja, topline svetlosti, teksture i boje i sl.), a potom osmisliti interaktivne animacije koje bude radoznalost kod korisnika i podstiču saznajne procese i sećanja, a ne puku internet zabavu.

Kreiranje digitalnog iskustva i primena intedisciplinarnog pristupa u vrednovanju stakla bio je najkompleksniji zadatak ovog projekta. Centralni fokus platforme nije na predmetu od stakla kao takvom, već na širem kontekstu. Tako digitalni predmeti od stakla prenose sećanja na njihovog vlasnika, stvaraoca, dizajnera, društvene odnose u kojima su se upotrebljavali, kulturne i ekonomske okolnosti u kojima su nastajali i sl. Interdisciplinarnost se pojavila kao logičan pristup dolaženju do saznanja o životu tih predmeta kroz memoralizaciju njihove javne, privatne, kolektivne, lične, kulturne i ekonomske funkcije.

Narativi koji oblikuju sadržaj na platformi su višeslojni. Cilj je da se kroz novo sećanje na prošlost uspostavi bolji odnos sa sadašnjošću i izvuku pouke za budućnost, ali i omogući zajednici da učestvuje u daljem stvaranju nasleđa staklarstva i njegovom značenju. Zbog toga vrednovanje predmeta nije primarno fokusirano na digitalno pohranjivanje preobimnih arhivskih sadržaja (iako oni čine polaznu tačku u ovom pristupu), već na njihovu interpretaciju, kontekstualizaciju i doživljavanje raznolikih iskustva i osećanja (nostalgija, uzbuđenost, sreća…) koje mogu da evociraju.

Izloženost različitim senzacijama i tehnološkim fascinacijama smanjuje senzorne funkcije publike. Namesto agresivnosti tehnologije, koja saznajno iskustvo može da pretvori u spektakl, u kreiranju platforme vidljiv je pristup koji nežno i lomljivo staklo suptilno „oživljava“. Digitalno iskustvo bazirano je na nelinearnom pripovedanju (gde korisnik sam kreira svoju priču i značenje nasleđa) i agilnom digitalnom interfejsu. Dodatni sadržaji, poput digitalne antistres bojanke, kviza „Koji si stil u staklu?“ namenjenom razvijanju kulture upotrebe stakla i bloga „Tvoja nostalgija od stakla“ gde korisnici mogu deljenjem svojih ličnih predmeta od stakla da direktno učestvuju u stvaranju nasleđa, samo su neki od sadržaja koji pomažu da platforma uvek bude dinamična i da okupi digitalnu zajednicu publike s kojom je u stalnoj komunikaciji, da je provocira i podstakne da istražuje ono što je interesuje o staklarstvu.

Poslovni model i ekonomska održivost utemeljeni su na LEAN metodologiji razvoja projekata, pilotiranju osnovnog prototipa i njegovom testiranju kako bi se došlo do krajnjeg digitalnog sadržaja. Ekonomska održivost planirana je u nekoliko linija: generisanjem prihoda od interaktivnih radionica sa staklom za privredu, prilagođavanjem 3D modela stakla koji se mogu koristiti u dizajnu enterijera, onlajn prodavnice za razmenu i prodaju polovnog i redizajniranog stakla i Laboratorije za kreativno staklo – programu radionica i obuka za oslikavanje, dekoraciju i oblikovanje stakla.

Tekst je adaptirana verzija rada Mikić, H. (2022) „Kreativne industrije i kulturno nasleđe: kreativnost inspirisana tradicijom staklarstva“ LIMES br. 1. 

Napomene: 

[1] O Petronijevićevom životu i poslovnoj karijeri videti više u: Popović, R. 2012. Avram Petronijević (1791–1852). Beograd: Freska. [2] O razvoju staklarstva kod nas videti više u: Đurić, J. 1985. Staklo u Srbiji u XIX veku. Beograd: Muzej primenjene umetnosti. [3] Videti više: Ibidem [4] Slično stanovište pratilo je i čitavo privredno nasleđe Paraćina izazivajući često negativne emocije i osude. Naime, paraćinske fabrike karakterisala je kadrovska politika zasnovana na principu „nasleđivanje generacija“. Najveći broj radnika poticao je iz istih porodica i ceo svoj radni vek proveo je u ovim preduzećima. U slučaju staklare, većinu staklara i drugih radnika činile su i do tri generacije iz iste porodice. Akumuliranje socijalnog kapitala na ovaj način uslovilo je drugačiji odnos zaposlenih prema fabrici i njenom razvoju. Zaposleni u staklari smatrali su fabriku „drugom kućom“, a ta jaka emotivna povezanost predstavljala je i veliki izazov prilikom njene vlasničke transformacije. Tako je gubitak radnog mesta bio manje značajan od mnogo izraženijeg simboličkog gubitka „druge kuće“, što je čest uzrok bučnih rasprava o njenom razvoju. Videti više: Mikić, Radonjić-Živkov 2021, 28–30. [5] Videti na primer: Cvetković 2002; Marinković 1985; Vujinović 2002; Popovac-Kostić 2002; Pretraživač kulturnog nasleđa Republike Srbije https://kultura.rs; personalna komunikacija autora sa muzejskim stručnjacima i terensko istraživanje stakla u domaćim muzejima tokom 2021. godine. [6] O ovim inicijativama videti: Naše staklo (1995) i Dopis Zavičajnog muzeja Paraćin za prikupljanju alata i predmeta od stakla za muzej stakla u osnivanju (1991) – Fond „Srpska fabrika stakla“ Zavičajni muzej Paraćin. [7] Sa sličnim reakcijama susretala se i inicijativa „Digitalno staklo Srbije“, gde se često nedostatak fizičkih predmeta smatrao manjkavošću za njegovu zaštitu kroz digitalizaciju, a integrisanje eksperimentalne muzeologije i kreativnih industrija doživljavalo kao pretnja uspostavljenom redu u ustanovama zaštite i muzejskoj praksi; Videti više: Vuković, S. 2011. „Ekonomski uzroci razbijanja/raspada Jugoslavije“. Sociološki pregled, Vol. XLV, 4: 477–504; Mikić, Radonjić-Živkov (2021) Privreda Paraćina: od mlina do savremene industrije, Paraćin: Zavičajni muzej & Institut za kreativno preduzetništvo.