Nematerijalno nasleđe je vredno onoliko koliko stvara nove slojeve nasleđa i pokreće kreativne procese
25. 10. 2025. Povodom obeležavanja Međunarodnog dana nematerijalnog kulturnog nasleđa, održan je program “Kreativna ekonomija i nematerijalno kulturno nasleđe” koji je imao za cilj da istakne značaj živog nasleđa u očuvanju kulturne raznolikosti i održivom ekonomskom razvoju, naročito kroz unapređenje lokalne kreativne ekonomije. Učesnici ovog razgovora bili su dr Hristinu Mikić iz Instituta za kreativno preduzetništvo i inovacije i direktorka inicijative Kreativno staklo Srbije; Msr Tamaru Ognjević, istoričarka umetnosti i heritolog, direktorku Artis centra; Stru. mast. inž. Sandru Banjanin, urednica programa vizuelnih umetnosti, Kulturni centar Zrenjanin; Mr Dušan Medin, izvršni direktor, Društva za kulturni razvoj “BAUO” , Petrovac na Moru.
U zanimljivom i dinamičnom razgovoru učesnici su diskutovali o odnosu kreativne ekonomije i nematerijalnog nasleđa. Govornici su podelili svoja viđenja i iskustva u vezi sa inovativnim pristupima povezivanja kreativne ekonomije i nemterijalnog nasleđa, kao i izazovima sa kojima se ovi pristupi suočavaju.
Nematerijalno nasleđe koje stvara budućnost: kreativna ekonomija u službi održivosti
Hristina Mikić iz Instituta za kreativno preduzetništvo i inovacijce istakla je da između kreativne ekonomije i nematerijalnog nasleđa postoji međuzavisnost i da kreativna ekonomija može pomoći u očuvanju i unapređenju održivosti kulturnog nasleđa na tri načina: kroz primenu principa i alata kreativne ekonomije kao modela za očuvanje nematerijalnog nasleđa (poput integrativnosti, umrežavanja i ekonomske, ekološke i resursne održivosti); kao baza znanja na koju se dalje mogu akumulirati inovacije i istraživanja i kao inspiracija za stvaranje čitavog niza novih proizvoda i sadržaja koji čine okosnicu da nematerijalno nasleđe bude održivo. Da bi se koncept kreativne ekonomije mogao nadograditi kao okvir očuvanja kulturnog nasleđa potrebena su ozbiljna istraživanja i dokumentovanja nematerijalnog nasleđa od strane naučnika, a ne samo muzejskih radnika. Takođe je napomenula da je neophodno i uključivanje raznih drugih struka i perspektiva u sagledavalju mogućih puteva očuvanja nematerijalnog kulturnog nasleđa, kao što je na primer slučaj u Francuskoj, gde su u izradi strategije očuvanja umetničkih zanata uključeni i naučnici iz oblasti kreativne ekonomije, inovacija i digitalnog marketinga. Nematerijalno nasleđe se često doživljava kroz kulturnu politiku kao statičan koncept, ali savremeni pristupi ga vide kao nešto što se razvija, reinterpretira i iznova stvara u dužem periodu u kome različite generacije ostavljaju svoj potpis na kulturnom nasleđu.
“Nematerijalno kulturno nasleđe predstavlja ključni resurs za razvoj lokalnih kreativnih ekonomija jer brižno usklađivanje tradicionalnih znanja i kulturnih praksi sa inovacijama omogućava očuvanje kulturne raznolikosti i ekonomsku održivost.“- Hristina Mikić
Mikićeva je istakla inicijativu Kreativno staklo Srbije koja predstavlja platformu za eksperimentalne inovacije u očuvanju nasleđa staklarstva. Posebno se osvrnula na digitalizaciju i digitalnu revitalizaciju nasleđa, ukazujući da je jedan od velikih izazova savremenog očuvanja nematerijalnog nasleđa upravo prenošenje znanja i veština sa onih koji su nosioci nematerijalnog nasleđa na one koji su nova generacija “čuvara nasleđa” i da je tu osim novih modela za transfer znanja važno imati u vidu i rodni aspekt. U okviru inicijative radi se na izradi prve “ozbiljne igre” koja će pomoći u sticanju i prenošenju tradicionalih staklarskih znanja bez tehnoloških preduslova za staklarstvo i klasičnog prisustva nosilaca tog nematerijalnog nasleđa. Osvrnula se i na ediciju Cirkularno staklo koja kroz 20 priča o evropskim umetnicima pokazuje kako sprega kreativne ekonomije i umetnosti doprinosi očuvanju nematerijalnog nasleđa, u ovom slučaju drevih tehnika staklarstva. Ove priče oslikavaju različite cirkularne pristupe staklu koji se baziraju na istorijskim metodama staklarstva od intervencija koje dodaju novu vrednost starom staklu, do onih koje su utemeljene na reciklaži staklenog krša i toplim tehnikama staklarstva.
“Naizgled nove, cirkularne staklarske prakse zapravo su najstarije nematerijalno nasleđe staklarstva, jer su naučnici utvrdili da su još Rimljani reciklirali staklo i popravljali polomljene staklene čaše. Sa njima se vraćaju i drevni načini rada, njihova zaštita i očuvanje – poput na primer duvanja stakla u sedećem položaju, uz nisko ozidanu keramičku peć. S druge strane, staklarski ateljei mogu biti laboratorije cirkularne kreativne ekonomije, sposobni da stvore nove staklene materijale, kao i ravnopravni partneri najvećim industrijama potrošačima stakla – proizvođačima lekova, kozmetike, elektronskih uređaja, ambalaže, prehrambenoj industriji, itd., koji su u obavezi da recikliraju svoj stakleni otpad. Na taj način cirkularna kreativna ekonomija povezuje znanja, veštine i prakse naših predaka u vidu nematerijalnog nasleđa, s jedne strane, i umetničke inovacije, sa druge, kreirajući dodatu vrednost kako kulturnom nasleđu, tako i industriji” – Hristina Mikić.
U ediciji se mogu naći priče i razgovori sa poput sudija Kalff koji je osnovala umetnica Visilice JULIET koja od sitnih tanjirića, činijica za kompot, čašica i šoljica, svećnjaka, vaza, parfemskih boca, i raznoraznih sitnica od stakla izrađuje impozantne lampe, svečnjake i druge predmete od stakla. Tu je priča o Jugošiku koji se bavi održivim dizajnom rasvete i nameštaja koji se temelji na materijalnom i simboličkom nasleđu jugoslovenske industrije. Svi proizvodi ovog brenda su rezultat apciklaže proizvoda nekadašnjih jugoslovenskih fabrika rasvete i nameštaja koje je osmilila Nina Savič – slovenačka umetnica i osnivačica ovog brenda. Edicija donosi i fascinantnu pricu o Pernile Bulou koja je poslednjih godina velika zvezda cirkularnog staklarstva. Njena dva ateljea na danskom ostrvu Bornholm svake godine recikliraju i do 200 tona stakla. Iako još uvek izrađuje novo, obično staklo, sa kojim je i počela da radi 1989. godine, Pernile čitavu jednu liniju svojih proizvoda – ReUse (što znači upotrebi ponovo) – pravi od recikliranih borosilikatnih epruveta. To su epruvete iz Novo Nordiska, velike danske farmaceutske kompanije, koje iz raznih razloga nisu upotrebljene u proizvodnji insulinskih injekcija. Neke su nesterilisane, neke loše izrađene, neke polomljene, neke prosto višak koji se ne može vratiti proizvođaču… Proizvodi ReUse su postali toliko traženi da je ova linija izrasla u brend za sebe, Bülow_Re:use.
Ukusi tradicije recept za budućnost
Tamara Ognjević, direktorka Arts Centra, ukazala je da je Uneskova Konvencija o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa od 2003. sukcesivno proširivana i dopunjavana dokumentima i preporukama koje imaju zadatak da olakšaju njenu implementaciju. Svi oni nedvosmisleno naglašavaju da su nosioci nematerijalnog kulturnog nasleđa ključna grupa ljudi od koje zavisi njegovo prepoznavanje i očuvanje, a da su stručnjaci i svi drugi zainteresovani akteri tu u ulozi facilitatora jednog izvanredno složenog procesa. Nematerijalno kulturno nasleđe je po sebi veliki potres za tradicionalnu nauku, muzeologiju i heretologiju, jer predstavlja promenu paradigme od objekata koje treba zaštititi do procesa koje treba očuvati. Stručnjaci su se odjednom našli u situaciji s kakvom se nikad ranije nisu sreli. Od uobičajenog istraživanja, restauracije i konzervacije, izlaganja, prezentacije publici, prešlo se na istraživanje nasleđa koje pre svega mora da prepozna zajednica koja ga baštini, a potom je zajednica ta koja treba i da ga očuva. Naravno, uloga stručnjaka nije mala u ovom procesu, ali je bitno drugačija od svega što se događalo u ranijem periodu kada je reč o kulturnom nasleđu. I to je proces u kome svi učimo nove veštine, jer je živo nasleđe, kako se često popularno naziva nematerijalno kulturno nasleđe, vrlo fluidno i doslovno se mora živeti. Imajući u vidu našu realnost u poslednje dve decenije, domaći stručnjaci su se razmerno dobro snašli na ovom polju. Do sada su Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije i Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe upisali 64 elemenata u Nacionalni registar i 6 elemenata na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Fokus Tamare Ognjević kao istraživača kada je reč o nematerijalnom kulturnom nasleđu primarno je na gastronomskom nasleđu, a ono je po sebi toliko kompleksno da zahteva i interdisciplinarni i transdisciplinarni pristup.
“Gastronomsko nasleđe je nesumnjivo najfluidniji oblik nematerijalnog kulturnog nasleđa, najpodložniji promenama i uticajima u skladu sa savremenim kulinarskim i dijetetskim trendovima, promenom stila života i lakom dostupnošću namirnica, jela i začina iz čitavog sveta. Istovremeno, ono je i jedini oblik nematerijalnog kulturnog nasleđa koji se ne iscrpljuje tako lako kao običajna praksa, umetnički zanati ili igra i muzika, jer naša potreba za hranom nikada neće prestati. U tom kontekstu dobro osmišljena strategija, intersektorska saradnja, mudro korišćenje sredstava moderne komunikacije i poznavanje “alata” kreativne ekonomije mogu zaista da učine gastronomsko nasleđe moćnim sredstvom održivog razvoja svake zajednice.” – Tamara Ognjević.
Artis centar je u protekloj deceniji uradio dva izuzetno važna projekta u ovoj oblasti. Jedan je “Živeti prošlost – Srpska srednjovekovna gastronomija”, okončan 2017. godine, a drugi “Poslastičarnica” još uvek traje. Srećnim sticajem okolnosti Evropski institut za istoriju i kulturu hrane – IEHCA (Tur, Francuska) je prepoznao taj trud i otvorio mogućnost da se mnogo toga nauči na temelju njihovog pristupa ovoj oblasti. Ognjevićeva je istakla upravo primer francuske kulturne politike kada je reč o gastronomiji gde je ova oblast pre svega integrisana u strategiju ministarstva prosvete (Osnivanje Evropskog instituta za istoriju hrane i kulture pri Univerzitetu u Turu, uspostavljanje katedre za studije hrane i kulture, otvaranje oglednog centra i biblioteke u Vili Rable u Turu) , a tek potom u strategije ministarstava kulture i turizma. Kod nas je uobičajeno da kada se pomene gastronomsko nasleđe prvo se pomisli na turizam, a kad se izgovori gastronomija taj pojam se automatski povezuje za visokim kulinarstvom, što naprosto nije tačno. Gastronomija je, prema Brija-Savarenu, nauka koja se bavi doslovno svim što ima veze s ljudskom ishranom, naglašava Ognjevićeva. Po njenom mišljenju francuski model bi mogao da zaživi i u Srbiji, ističući da se određena pitanja moraju rešiti na nivou kulturnih i drugih javnih politika, a uz podsećanje na činjenicu da se najveći deo nematerijalnog kulturnog nasleđa ne nalazi u Beogradu i Novom Sadu, nego u manjim mestima i ruralnim oblastima. U tom smislu je intersektorska saradnja od najvećeg značaja, a kvalitetna komunikacija među različitim zainteresovanim stranama preduslov za njeno uspešno funkcionisanje. Od najvećeg značaja je da se to što pre prepozna, jer će i Centru za nematerijalno kulturno nasleđe omogućiti da još bolje radi svoj posao. Naime, integracija nematarijalnog kulturnog nasleđa u strategije Ministarstva prosvete, kulture i turizma, i to baš tim redom, edukacija u oblasti kreativne ekonomije kao jednog od vitalnih instrumenata održivog razvoja, ali i temeljna decentralizacija, predstavljaju platformu koja u visokom stepenu garantuje očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa. Na pitanje koje korake mogu preduzeti lokalne samouprave na polju nematerijalnog kulturnog nasleđa, ona je preporučila da treba pronaći tačku susreta svih zainteresovanih aktera, zatim animirati i uključiti celu zajednicu, pozvati stručnjake i iskoristiti alate kreativne ekonomije za prezentaciju i očuvanje nasleđa
“Gastronomsko nasledje je, kao i svako drugo kulturno nasleđe, onoliko vredno koliko stvara nove slojeve nasleđa i koliko pokreće kreativne procese.” – Tamara Ognjević
Locus LAB: Katalizator kreativne saradnje i reinterpretacije nematerijalne baštine u Zrenjaninu
Sandra Banjanin, urednica programa vizuelnih umetnosti u Kulturnom centru Zrenjanin govorila je o Locus LAB-u – inicijativi koja je nastala iz potrebe da se različiti akteri kreativnog sektora povežu i sarađuju. Ona je istakla da je kroz dugogodišnji rad uočeno da različiti sektori, resori, ustanove i pojedinci često ostaju zatvoreni unutar svojih profesija i interesa, što usporava protok informacija, znanja i saradnju. Locus LAB je nastao kao jedna komponenta projekta Zrenjanin – Prestonica kulture Srbije 2025, sa ciljem da se kroz ovaj projekat stvori novi prostor sa radionicama, studijom za produkciju, podkaste i za zajedničko delovanje svih aktera iz kreativnog i drugih sektora. Locus lab takođe će raditi na integraciji kreativne ekonomije i nematerijalnog kulturnog nasleđa kao međuzavisnih resursa održivog razvoja zajednice. Posebnu pažnju ova laboratorija želi da posveti i unapređenju mobilnosti znanja i povezivanju sa uspešnim zrenjanincima koji su svoje karijere razvili u inostranstvu.
“Vizija Locus Laba je da bude katalizator promena u lokalnoj zajednici, povezujući različite aktere i sektore oko očuvanja i reinterpretacije nematerijalne baštine, ali i drugih kulturnih aktivnosti od značaja za našu zajednicu.” – Sandra Banjanin.
Ona je navela da je ideja na razradi ovog projekta započela jednim eksperimentalnim projektom kolonije karikature, koju je inicirala štamparija Diginet iz Zrenjanina, želeći da napravi od ograde svog poslovnog prostora, koja gleda na pristan i šetalište pored reke, galeriju na otvorenom. Banjanin se pridružila toj ideji predlažući da se ona stavi u koncept oživljavanja urbanih džepova, a da tema kolonije bude nematerijalno nasleđe – vodna kultura na Begeju, te da se pozove na saradnju i kustoskinja iz lokalnog muzeja. Umetnici su se upoznavali sa ovom kulturom u ličnom kontaktu sa ljudima na reci i kroz neposredne razgovore, i na osnovu toga stvarali svoje radove. Tako je nastala jedna vrlo posećena izložba na otvorenom – “Život na reci”, koja nematarijalno nasleđe Begeja reinterpretira kroz jedan danas zapostavljen medij, preteču strip crtanja, animacije, filma, pa i popularnih video igrica. Ista grupa ljudi, uz Društvo arhitekata Zrenjanina i lokalnu NVO Fotoexpo, dala je podršku timu projekta Ecluse pe Bega – jednom od programa Temišvar – Evropska prestonica kulture – te su na zajedničkim sastancima sa lokalnim donosiocima odluka, nastavili da podržavaju i zagovaraju uspostavljanje plovnosti korita reke Begej i otvaranje granice za vodeni saobraćaj između Rumunije i Srbije, u čemu su na kraju i uspeli. Na ovaj način, navedene dve zemlje su posle 65 godina povezane rečnim saobraćajem, otvaranjem granice na Begeju svakog poslednjeg vikenda u mesecu.
“Ako u Srbiji, u odnosu na neke druge države, sa primenom kasne određena znanja i prakse, onda možete da zamislite koliko one kasne kada su manje sredine u pitanju, te koliko je teško probiti ustaljeni način razmišljanja i način na koji institucije funkcionišu. Zato sam htela da pokažem na jednom malom eksperimentalnom primeru, koji je doprineo da učinimo mikrokorak u lokalnoj sredini, koliko je saradnja važna, uz uvažavanje svih činilaca i njihovih doprinosa”. – Sandra Banjanin.
To je bio inicijalni korak da se radi na razvoju ideje o uspostavljanju Locusa kao platforme koja je široka, eksperimentalna i otvorena mreža. Ona je istakla da se trenutno radi na opremanju ovog prostora i njegovoj adaptaciji, a plan je da njegov početak rada bude iniciran programima koje su identifikovali, na osnovu ankete, sami srednjoškolaci.
Međunarodna saradnja i inovacije u očuvanju kulturnog nasleđa
Dušan Medin, saradnik u nastavi na podgoričkom Univerzitetu Donja Gorica i izvršni direktor Društva za kulturni razvoj „Bauo“ iz Petrovca na Moru, predstavio je rad na očuvanju nematerijalnog nasleđa kroz različite projekte, inicijative i publikacije. Najveći deo njihovih projekata odnosi se na istraživanje i dokumentovanje lokalnog nematerijalnog nasljeđa (ples, muzika, običaji, ishrana), a posebno interesantan je i projekat „Obilježja smrti“ o praksi memorijalizacije smrti u kontekstu saobraćaja na crnogorskim drumovima. Detaljno je približio publici i projekat rekonstrukcije i revitalizacije nematerijalnog naseđa Paštrovića, realizovan prošle godine uz podršku Ministarstva kulture i medija Crne Gore. Veliki doprinos popularizaciji nasleđa, ali i umrežavanju i saradnji na širem prostoru Balkana, ova organizacija daje kroz seriju godišnjih međunarodnih konferencija „Kulturne i kreativne industrije & baština“ koja se organizuje svakog proleća u ovom primorskom mestu, a koja je posvećena vezama novih tehnologija, gastronomskog i poljoprivrednog nasljeđa sa savremenim kreativnim sektorom. Među publikacijama koje je pokrenulo ovo udruženje izdvaja se međunarodni naučni časopis „Konteksti kulture: studije iz humanistike i umetnosti“, kao i festival Creative Fest Montenegro (partnerstvo sa MM Digital d. o. o. Budva), koji spaja baštinu i kreativne industrije kroz brojne programe za mlade. Iskustvo koje ima ova nevelika organiizacija potvrđuju značaj međunarodnih partnerstava, volonterizma, prijateljske podrške, razmene znanja i zajedničkih projekata koji spajaju tradiciju, istraživanje i savremene kreativne prakse.
„Kroz rad Društva za kulturni razvoj „Bauo“ trudimo se da pokažemo, nizom projekata, izdanja i konferencija, kako tradicija može biti temelj savremenih praksi, inovacija i kreativnih inicijativa koji baštinu ne posmatraju kao statičnu vrijednost, već kao prostor dijaloga, saradnje i novih ideja. Naš pristup da moramo biti etični u transponiranju nematerijalne baštine na scenu, otvoreno govoreći o našim istraživačkim motivima i procesima, kao što smo činili prošle godine prilikom realizacije kompleksnog projekta „Paštrovići: baština i scena“, s velikim brojem učesnika iz zemlje i inostranstva“. – Dušan Medin
Zaključci i preporuke
- Kreativna ekonomija kao pokretač očuvanja i održivosti nematerijalnog nasleđa
Panel je istakao da između nematerijalnog kulturnog nasleđa i kreativne ekonomije postoji snažna međuzavisnost i da kreativna ekonomija može doprineti njegovom očuvanju kroz inovacije, umrežavanje i održive modele razvoja koji nasleđe pretvaraju u resurs novih kreativnih procesa. U tom smislu, digitalizacija i cirkularna ekonomija mogu biti dobri alati za inovativno očuvanje nematerijalnog nasleđa. Digitalna revitalizacija, eksperimentalne platforme poput Kreativnog stakla Srbije i prakse reciklaže i ponovne upotrebe tradicionalnih materijala predstavljaju savremene načine očuvanja drevnih veština i zanata, spajajući tradiciju, umetnost i tehnologiju. - Nematerijalno nasleđe je živo i promenljivo i njegovo očuvanje zahteva fokus na zajednici i prenosu znanja
Promena paradigme sa koncepta „zaštite“ na „očuvanje“ podrazumeva da su nosioci nasleđa upravo zajednice i pojedinci. Panel je naglasio potrebu za novim modelima prenosa znanja kroz digitalne alate, ozbiljne igre, kao i uključivanjem rodne perspektive i prepoznavanja razlika u pristupu nematerijalnoj baštini između muškaraca i žena, te motivisanje nosioca nematerijalnog nasleđa da prenose svoja znanja i veštine na mlađe generacije. - Potrebna je sistemska podrška i međusektorska saradnja
Panelisti su naglasili da je za održiv razvoj nematerijalnog nasleđa neophodno jačanje institucionalnih kapaciteta, naučnoistraživački rad i uključivanje kulturnih, obrazovnih i razvojnih politika u jedinstven okvir koji prepoznaje nasleđe kao strateški resurs. Potrebno je jače povezivanje i saradnja između različitih sektora (kultura, obrazovanje, turizam itd.) na lokalnom nivou, kao i podsticanje procesa decentralizacije i dekoncentracije upravljanja nematerijalnom baštinom uz jačanje uloge lokalnih zajednica. Zato je važno da se prepozna nematerijalno kulturno nasleđe u selima i malim mestima i da se Centru za nematerijalno kulturno nasleđe omogući da još bolje radi svoj posao kroz mnogo veću otvorenost za saradnju, integraciju kreativne ekonomije u procese rada i strategije Ministarstva prosvete, kulture i turizma. Važno je fokusirati se na konkretne aktivnosti i programe, umesto samo na identifikaciju potencijala. Potrebno je osnažiti i podržati kreativne pojedince i grupe na lokalnom nivou poput Udruženja za kulturni razvoj “Bauo” i tragati za novim modelima saradnje koji prevazilaze rigidnost institucija. Projekti poput Locus LAB-a u Zrenjaninu pokazuju da lokalne zajednice mogu biti laboratorije saradnje i razvoja, a ustanove kulture aktivni nosioci promena kroz participaciju, eksperiment i otvorene mreže za zajedničko delovanje.
Događaj je organizovao Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije pod pokroviteljstvom UNESCO Međunarodnog dana nematerijalnog kulturnog nasleđa. Ceo snimak razgovora dostupan je na youtube kanalu Instituta. Fotografije ljubaznošću: Artis centra, IKPI, Društva za kulturni razvoj “Bauo” i projekta “Život na reci” – Diginet.
Uputstvo za citiranje članka: izlaganje (Prezime, I. govornika) u: Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije (ur). Kreativna ekonomija i nematerijalno nasleđe, panel povodom obeležavanja Međunarodnog dana nematerijalnog kulturnog nasleđa, 2025. Paraćin: Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije https://kreativnaekonomija.com/2025/10/25/nematerijalno-naslede-je-vredno-onoliko-koliko-stvara-nove-slojeve-nasleda-i-pokrece-kreativne-procese/ (datum pristupa).